ПРЕДГОВОР

Србија је у последњој деценији XX века доживела рушење свега што је стварано у току две стотине година њене модерне историје. Током та два века свака генерација је дизала устанке, водила ратове и стварала услове опстанка на једној територији на којој су се укрштали интереси освајача као на некој великој раскрсници бројних путева. На тој раскрсници нису постојала правила о реду проласка. Право пролаза су узурпирали најјачи. Слабији су се повлачили, а српски народ је у великим таласима пратио та повлачења, напуштајући најопаснија места тог раскршћа. Ти централни делови територије, које је насељавао српски народ, су се празнили и поново насељавали тамо где је то било могуће.
Велике сеобе Срба од XIV и XV века празниле су централне делове Србије средњег века, а велика кретања српског народа са рубних делова простора који су насељавали, полако су премештали српски народ на север према Дунаву и Сави, и преко ових река. Српски народ се тако распршио али се у тим сеобама постепено, од краја XVII па до XIX века, стварало једно средиште, северно од главног политичког и културног простора велике српске државе средњега века.
Једина институција те велике државе која је сачувала континуитет, Српска православна црква, измешта своје седиште крајем XVII века преко Саве и Дунава, на просторе друге државе и далеко на северу одржава своје енклаве чувањем културног идентитета, градњом српских цркава и манастира, школа све до Будимпеште и даље на север. Ово очување културног идентитета, ван главног средишта распршеног српског народа, кључно је допринело очувању националног идентитета у главном средишту поновног окупљања српског народа које се постепено стварало јужно од Саве и Дунава, али не даље од Вардара и Шар планине.
У том новом средишту насељења српског народа, избила је искра свести о обнови српске државе и 1804. године она се кристалише у устаничкој држави Карађорђа. То није била обична сељачка буна која букне, али се поново угаси. Захваљујући управо очуваном културном идентитету на северу све до Русије, појава устаничке Србије означила је зов свим образованим Србима  да се врате у Србију, Карађорђеву Србију, да ту отварају школе, уобличују модерне законе и прописују уставна правила политичког система, тада савременог, по угледу на европске државе које су запљуснуле идеје Велике француске револуције.
Тако је трасиран пут којим је кренуо српски народ у обновљеној држави. Тај пут се сучељавао на раскршћу путева инвазија великих сила. Без упоредиве моћи са тим силама, нова српска држава је устанцима и ратовима, а пре свега мудром дипломатијом Илије Гарашанина, Јована Ристића, Стојана Новаковића, Милована Миловановића и Николе Пашића уз мудро вођство Кнеза Милоша, Кнеза Михаила и краља Петра I, створила државно средиште окупљања свих Срба у једну државу.
Међутим, велике сеобе Срба остављале су за собом делове народа и празне територије које су насељавали други народи, са којима су Срби настављали да живе. Та измешаност, нарочито сродних народа, раздељених често само религијама које су се инфилтрирале током страних освајања, или се изделиле у поделама хришћанства у току сукоба Источног и Западног римског царства, родила је идеју о обједињавању сродних народа чему није смела да буде препрека религијска подељеност. Нација је једини основ уједињавања у националну државу у епохи стварања националних држава после Француске револуције. Религије у томе не смеју бити препрека, како је то говорио Илија Гарашанин.
Тако је настала идеја о успостављању једне мултиетничке државе са свим обележјима тада модерне националне државе.
Српски народ је прихватио ту идеју и дао превелике жртве за њено остварење. Нема генерације која на том путу није почињала од почетка. Најчешће и у биолошком смислу – од почетка – јер су дедови и очеви гинули у бројним ратовима да би било „боље“.
Та велика идеја остварена је 1918. године после највеће погибије српског народа која се одиграла у Првом светском рату. Ту идеју су прихватиле и силе победнице Великог рата на мировној конференцији у Версају 1919. године.
Тај чин, стварање Југославије 1918. године јесте највиши домет српске политичке историје после великог чина цара Душана у XIV веку. Међутим, победе у ратовима нису довољне ако нису праћене мудром дипломатијом и државничком памећу. У том критичном тренутку 1918. године, нестали су мудри државници јер, ваљда, самовољни избор државних посленика није дозвољавао да мудрост буде критеријум за избор на важна места у држави. Уместо мудрости тражена је послушност.
Исто тако, гордост је заменила понос због велике победе. Понос садржи у себи и тугу због великих жртава датих за ту победу, што намеће мудро вођење државе како би се жртве у будућности избегле. Наиме, када је требало  уставно уобличити новостворену државу, наметнута је воља српске политичке елите да та држава буде централизована унитарна уместо федерална, што су тражиле политичке елите других народа који су ушли у састав те нове државе. Велика грешка после великог успеха! Због тога је према тој држави створен отпор од самог њеног почетка, и тај отпор као и сваки други, може добити екстремне размере као што се и десило 1941. године. Тако су се поновиле велике жртве српског народа и велики геноцид према њему и у Другом светском рату. То није смело да се дозволи јер се морало знати да Срби неће изаћи као победници из тог рата већ ће, у најбољем случају, делити победу са другим народима у Југославији. У подели плодова победе добија онај ко је мудрији, а не ко је јачи, без обзира ко је и колико поднео жртава.
Тако је и било. Све је мање-више познато. То што је било, почело је још 1971. године. Бар се тада јасно видело. Створена мултиетничка Југославија се правно дезинтегрисала по Уставу из 1974. године. Тим уставом је дезинтегрисана и Србија. Чекао се само тренутак за њено фактичко разбијање. Тај тренутак је настао када је победнички комунизам у Југославији 1945. почео да се распада у центру одакле је те 1945. године и дошао у Југославију.
Србија је са распадом комунизма улетела у чудну симбиозу технологије комунистичке власти и идеологије национализма. Комунистичка идеологија је одумирала и никога више није могла усмеравати ка њеним циљевима. Остао је национализам као идеолошко оруђе вођа жељних власти. Национализам је послужио као застава окупљања народа у Југославији. Измешани на просторима Хрватске и Босне и Херцеговине, добијају позив од својих вођа да се окупе на својим територијама. Борба се заоштрава у Хрватској повампирењем усташке идеологије, а у БиХ све идеологије које су у прошлости подстрекавале сукобе уз, наравно, уплитање религија у националистичке планове успостављања власти на „својим“ територијама. Када се политички сукоб усредсреди на разграничење или освајање територија тада је оружани сукоб највероватнији исход.
Нажалост, тако се и десило. Томе је допринела чињеница да су три нације (етнонације) изабрале „ратне поглавице“ да их воде у борби која је  предстојала. Политички избор тих „поглавица“ водио је прибегавању оружју јер то и јесте циљ „ратних поглавица“. Тако је букнуо рат у Хрватској и Босни и Херцеговини.
У Србији је, нажалост, поново преовладала гордост коју је подржавала погрешна претпоставка да је Србија у оружаном сукобу најјача јер „ми Срби можда не умемо да радимо али знамо да се бијемо“. Таква врста гордости доводи до слепила за све околности које одређују успех или неуспех на бојном пољу.
Легитимно и морално нико не може оспорити Србији дужност да помаже своје сународнике у Хрватској и Босни и Херцеговини. То право се, наравно, не може оспоравати ни другима. Пошто је тако, нико не може судити Србији што је помагала оружану борбу својих сународника. Али рат је медаља са две стране: на једној страни је војник, а на другој дипломата. Довољно је познато да дипломатија и гордост не иду заједно. Гордост једноставно не дозвољава да се уоче своје слабости. Основна слабост Србије је управо била у томе што се сопствена моћ није релативизовала у објективној процени да на свету уопште не може постојати моћ која неће изазвати оспоравање које се може исказати на различите начине. Као крајње оспоравање једне оружане моћи, успоставља се концентрација моћи на другој страни. У случају Србије, то није ни била нека мудрост, чак ни велико познавање законитости међународних односа. Моћ Србије је била очигледно врло мала у односу на главне одлучиоце у међународним односима. Сукобити се са целим светом и његовим организованим системима велике моћи у рукама главних фактора светске политике, било је једноставно сумануто, а не дипломатски погрешно. Ту се не ради о грешци у корацима већ о коефицијенту суманутости која је могла гурнути државу и народ у амбис без могућности повратка.
Може се слободно рећи да ниједан режим, ма како био демократски или смислено организован, не би могао спречити помоћ својим сународницима у добровољачким јединицама, материјалним давањима, од хране до оружја. Проблем је настао јер тадашњи режим није спречио да на чело тих јединица дођу нечасни људи, криминалци и патолошки типови. Упоредимо: 1875–1878. године у устанку Срба у БиХ једном добровољачком четом командовао је Петар Мркоњић, касније краљ Србије Петар I. У ратовима
1991–1995. године у Хрватској и БиХ командовао је Аркан!
Сувишно је трошити речи да би се описале ове разлике. Оне су јасно видљиве и просечном посматрачу. Међутим, последице су биле у складу са узроцима. У ратовима у Хрватској, а посебно у БиХ, српско оружје је осрамоћено чињењем злочина против човечности и ратним злочинима. Овим злочинима се лако придодаје и мародерско понашање тих тзв. „добровољаца“, тако да је пљачка ратом унесрећених народа постала чак и главни циљ
„патриотски“ декларисаних „добровољаца“. Ако се њима додају и пљачкаши на власти у „српским земљама“, укључујући и Србију, тада мирне савести можемо рећи да је часни српски војник после двеста година витешког ратовања осрамоћен тим бандитским понашањем, убијањем недужних, пљачкањем и силовањима у рату у БиХ.
Тако је Србија, изашавши из свих ратова од 1804. до 1918. године часног образа са витешким ореолом, цењена у целом свету, доживела да после ратова последње деценије XX века постане парија у међународној заједници. Не би смело да се међународна заједница ставља под знаке навода јер је сасвим једноставна њена дефиниција: Међународна заједница је скуп држава које у међусобним односима поштују одређена правила понашања.
Због кршења тих правила Србија је добила санкције од Европске уније и Уједињених нација. Презриви однос „гордих“ према тим чињеницама говори управо о нашој несрећи да цео народ пати због гордости својих вођа. Гордост је грех и по Библији. Земља и народ су запали у тешку изолацију. У таквом положају земља се криминализује, а режим сам по себи претвара у мафијашку организацију са свим обележјима мафијашког система: пљачка и убиства унутар саме државе.
Такво стање је тешко погоршано подношењем тужбе БиХ Међународном суду правде којом се Србија оптужује за највећи злочин савремене цивилизације – ГЕНОЦИД. Правно речено: Србија је оптужена да је као држава одговорна за почињени злочин-геноцида у рату у Босни и Херцеговини, на основу Конвенције УН о спречавању и кажњавању злочина-геноцида од 1948. године. Тужбом се изричито траже репарације које би накнадиле штету за почињени геноцид. Шпекулисало се у јавности о стотинама милијарди долара које би требале да буду исплаћене Босни и Херцеговини од државе Србије. Боље рећи: од стране грађана Србије.
За одлучивање о кршењу Конвенције о геноциду надлежан је Међународни суд правде у Хагу. Када Суд прихвати тужбу, тужена држава је дужна да се одазове позиву Суда уколико је чланица Уједињених нација и потписница Конвенције о геноциду без резерве у односу на члан 9 Конвенције којим се прописује надлежност МСП. Као гарант извршења пресуде Суда овлашћен је Савет безбедности УН који може одлучити о санкцијама ако држава не изврши одлуку Суда.