НАРАТИВНА ФУНКЦИЈА ПРАВА - Центар за издаваштво и информисање Правног факултета

НАРАТИВНА ФУНКЦИЈА ПРАВА

НАРАТИВНА ФУНКЦИЈА ПРАВА

Разматрањем које не одваја право од других друштвених појава, већ њихово постојање посматра као неизбежни саживот, део је идеје која дозвољава да схватимо да нису само етика, политика и економија начини деловања који утичу на свет права и мењају људске судбине, статусе, слободе, права и уверења, већ да су то књижевност, уметност и свеколика нарација...

Више детаља


750 РСД

(Из Увода)

Вековима се поставља питање шта је право. Правни теоретичари и филозофи данашњице покушавају да дају одговор на изазове савременог доба и при томе користе разноврсне правне и филозофске методе. У оквиру савремених филозофско–правних теорија, развијају се различити методи: од априористичко феноменолошке школе, па до постмодерних схватања која настају почетком XXI века када настаје процват правног плурализма. Филозофија права добија нове облике, пошто се закључује да се друштвене несавршености преносе и на појаву права те да и модерна друштва западних демократија обилују недореченостима, што је довело до општег мишљења да је право нејасно као појава. Већина правних теорија показале су се само релативно оспособљеним да објасне друштвене појаве и њихову повезаност (морал, обичаји, друштвене чињенице). Може се запазити како право током векова постаје у све већој мери својеврсна апоретика друштвених односа, а његов појам се, зависно од друштвено–историјског типа, прилагођава и политичким потребама. Због тога, историјски посматрано, одређење појма права садржи извесни опортунизам који је тешко надвладати или заобићи приликом сагледавања појма права. Дефиниција се сваки пут изнова етаблира, а свако дефинисање доноси са собом угануће којe је немогуће пренебрећи...

.....................

Неке савремене теорије говоре о томе да је право наратив, једна од друштвених прича односно дискурса, што представља значајну новост с обзиром на постојање двадесет векова старе традиције тумачења по којој право припада „практичким“ („праксис“ /πράκξις/) облицима људског деловања. Практичке дисциплине, према таквом схватању, немају ничег заједничког са појетичким („појезис“ /ποιέω/) делатностима које су посвећене причама, песништву, уметности, нити са теоријским („теорија“ /θεωρία/), као што су физика, математика, метафизика. Овакво мишљење засновано је на Аристотеловој (Άριστοτέλης) теорији. Али, оно је последица погрешног става да је Аристотел емпиричар који је целокупно људско деловање поделио на три целине које немају никаквих додирних тачака. Каснија истраживања показала су да је подела на праксис, појезис и теорију само део једне целине која је сам ум („нус“,/νοῦς/). Аристотел је извршио ову поделу како би могао на прави начин да објасни, класификује, да меру и изглед различитим активностима које нису без мостова који их повезују. Напротив, ова три начина на која човек може поступати чине тројство које представља део једног, али и хумане људске насеобине у којој „врли човек“ живи у складној заједници („еудаимониа“ /εὐδαιμονία/) у којој влада права мера, врлина и разборитост, што омогућава да се уоче разлике и пронађу везе међу стварима. Ово се нарочито односи на „људске ствари“ (Φιλοσοφια Περὶτα ἀνθρωποποιίᾱ), на „ствари које могу бити и другачије“, оне које је створио човек. Ови мостови допуштају да се право посматра, не само као праксис, већ и са стране теорије и појезиса, да буде изучавано посматрачким, теоријским духом, али и да се са њим поступа са дозом вештине коју поседују вешти правници, „дијалектикоси“ (διαλεκτικός) а која је карактеристична за стварање у уметности и поезији.

Разматрањем које не одваја право од других друштвених појава, већ њихово постојање посматра као неизбежни саживот, део је идеје која дозвољава да схватимо да нису само етика, политика и економија начини деловања који утичу на свет права и мењају људске судбине, статусе, слободе, права и уверења, већ да су то књижевност, уметност и свеколика нарација. И оне могу бити делатне и изазвати корените друштвене промене. Дакле, праксис, теорија и појезис имају заједнички именитељ, а то је језик, нарација, споразумевање. Управо је тачка језика, односно нарације оно што даје јединствен поглед на право, јер се спајају сва три начина људске делатности. Због тога свака оштра граница између етике и поетике, економије, уметности, политике, глуме, говорништва, права и песништва мора бити на неки начин вештачка. Када се губе из вида правила реторике, мора бити изгубљен значајан део знања о праву, јер управо реторика пружа могућност да се асертивним судом нешто докаже или оповргне. Можда није довољно имати мудрог и свемоћног законодавца који ће донети законе, већ је од значаја и корибантски занос који са собом носи говор етичких начела. Питање је да ли је могуће разумети правну стварност уколико је праву стран старогрчки појам „дијагезиса“ (διήγησις „прича, заплет“), причања приче која осликава реалност – онај који преноси ток догађаја и уз помоћ којег сазнајемо шта је било, шта јесте и шта ће постати? Да ли је могуће засновати појам права уколико се не урачунају древни дитрамби, уколико се не стекне увид у Хомерове (Ὅμηρος) епове који су успоставили континуитет са моралним вредностима данашњег права?

 

  • ISBN 978-86-7630-494-3
  • Формат 16x24
  • Повез броширан
  • Писмо ћирилица
  • Обим 175 стр.
  • Година 2014.

Тренутно нема коментара купаца

Само регистровани корисници могу да пошаљу коментар