Некада, у Византији, највећи значај за одређивање форме правних аката имале су Јустинијанове конституције„De auctore” и„Tanta”(Codex 1,1). У њима Јустинијан забрањује писање коментара за његове зборнике због неусаглашености коментатора која може да доведе до тешкоћа приликом тумачења закона (Sod. Theod. 1, 4 и Закон о дотацији из 426. године). Јустинијан је дозволио само три облика за вођење правне расправе: буквалне преводе закона са латинског на грчки; паратитле, тј. изводе паралелних места из закона; и индексе или синопсисе, тј. излагање закона у скраћеном облику. Али, живот је постепено оборио ту забрану. Пре свега, настала је потреба за тумачењима израза римског права. Таква тумачења или„глосе” записивани су или на крају стране (glossae marginales) или између редова (glossae contraulineales). Постепено су се глосе прошириле и претвориле у тумачење појединих места. Таква врста тумачења је названа„схолија”. На крају, појавила се тзв.„егзегеза”, тј. непрекидно тумачење текста. За нарочито сложена питања, писане су независно од текста закона посебне расправе, тзв.„монобибле”, „монографије” или„libri singulares”.

Данас је егзегеза непрекинута и неугасла ватра права која писцима коментара пружа много већу слободу у односу на њихове далеке претходнике. Та слобода је нужна последица све сложенијег правног организовања савремених друштава у којима врсни познаваоци и реномирани правници конкретних правних дисциплина или области имају потребу да претресу и разјасне кључне појмове.