ПРЕДГОВОР

Промене у природи, друштву, држави; промене у схватању права и дужности, свакодневне су. Управо оне су сталне и неминовне. Точак живота вечито се окреће, управо вечито иде напред. Брзина којом се тај неумитни жрвањ креће, снага којом он руши и носи све пред собом, пут и правац куда он иде различити су у разним периодима. Данас, пак, изгледа да је та брзина већа него што је икада до сада била. Снага тога животног жрвња је данас јача него што је икада била. Пут и правац његовог кретања, изгледа, различити су од пута и правца којим је, бар сумарно посматран, до сада ишао. Отуда се у свима друштвеним наукама поставило трокрако питање: какви су узроци који изазивају ту повећану брзину, ту до сада непознату снагу, те нове путеве и правце; које су промене настале као последице наступелих трансформација; коме циљу, најзад, тежи тај нови замах.

Одговор на овако постављено питање, уколико се оно тиче правне науке, управо само једног дела: приватнога права, покушали смо да дамо изучавајући један правни институт. При томе задржали смо се на уговорима по пристанку из три разлога. Прво, што је то једно питање из облигационог права за које се врло често тврдило, па чак се још и данас тврди, да није изложено променама. Друго, што је то један институт који је тесно везан са стварним животом, који је, тачније речено, баш производ стварног живота, производ животних односа. Треће, што ово питање није скоро ни обрађивано у нашој правној литератури.