ПРЕДГОВОР

Бавећи се безмало шездесет година правом, размишљао сам о њему трудећи се да продрем у његову суштину. Уверио сам се да се оно не може потпуно схватити ако се посматра одвојено од човека и друштва, који га стварају и примењују. Али сам такође све више увиђао да се не може у потпуности сазнати и објаснити ни ако се не схвате и много шире и дубље његове везе, све до везе са светом као целином. Да би се ове везе са светом разјасниле, морало се мислити и о суштини света. Тако је размишљање о праву довело нужно до размишљања о свету. Показало се да само целовито схватање света и права у њему ослобађа право чисто техничког, делимичног, практицистичког карактера који му се уобичајено придаје, као и прећутне осуде, у име слободе и достојанства човека, због његовог принудног примењивања.

Тако је филозофија права нужно морала бити постављена на основи опште филозофије, ма и сведене само на она питања која су неопходна за сазнање права. Добијена је тако једна филозофија света заснована на филозофији права, која стога има неизбежне празнине и недостатке у разматрању својих основних проблема. Надам се да се то може бар делимично надокнадити скретањем пажње филозофа на питања која им поставља право на која ће моћи боље одговорити од мене.

Колико је пак филозофија права везана за филозофију света лако је увидети чим се дубље размотри било које питање којим се она бави. Тако, ако се пође од става да је право духовна творевина, одмах се долази на питање духа, његовог односа с материјом и положаја у свету итд. Ако се схвати да је право идеална појава, одмах се поставља питање особености тих појава. То важи и за однос права и (реалног) света, који се не може разумети без схватања суштине тог света. Исто је тако и с питањем вредности сазнања и низом других питања. О свим тим питањима мора се имати јасан став да би се на тој подлози могла обрадити њихова специфична веза с правом и ово разјаснити.

Разуме се да је правнику тешко да говори о филозофији, као филозофу о праву. Али је и једном и другом то потребно, јер се право не може схватити без филозофије, као што ни филозоф неће дати пуну слику света, без осврта на право, о чему говоре примери великих филозофа од Платона и Аристотела до Хегела.

Писац овим списом истовремено најзад, после дуга времена, даје и коначан одговор на питање објективног права, које је себи поставио још у својој докторској расправи „Обвезна снага правне норме – проблем објективног права“ („La force obligatoire de la norme juridique et le problème d’un droit objectif“, Paris, 1939), брањеној у Паризу 1939. године.

ПИСАЦ