„Први српски устанак, у току свог десетогодишњег трајања, донео је далекосежне промене у ослобођеној Србији. Поред радикалних политичких, економских, социјалних, етничких и културних, не мале промене десиле су се у правном животу устаничке Србије. Пред устаничким властима појавио се нов и тежак задатак да прописују правна правила на територији ослобођеној од Османског царства. У складу са устаничким приликама и могућностима доношени су прописи различитог карактера и садржине од стране различитих органа. Само два оновремена извора права су понела назив закона. Први су „пунктови“ проте Матеје, како их је насловио у својим Мемоарима њихов творац, донети с почетка устанка 1804. године за Ваљевску нахију. Ових неколико параграфа, у правноисторијској литератури названих Закон проте Матеје, донето је на скупштини Ваљевске нахије и, по свему судећи, и имали су правну важност само у тој нахији. Други правни извор за који се у правноисторијској литератури одомаћио назив Карађорђев законик, знатно је обимнији и садржи одредбе кривичног, војно – кривичног, државног и породичног права.“