ИСТОРИЈА СУБОТИЧКОГ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА 1920-1941. - Центар за издаваштво и информисање Правног факултета

ИСТОРИЈА СУБОТИЧКОГ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА 1920-1941.

ИСТОРИЈА СУБОТИЧКОГ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА 1920-1941.

Монографијом Историја суботичког Правног факултета 1920–1945. покушао сам да презентујем резултате истраживања научне грађе непознате већем делу читалаштва неупућеном у развој правне мисли у нас, а уједно и да оживим успомену на велики допринос наведене институције која је однеговала већи број посленика наше правне мисли, како теоријски тако и практично.
Аутор

Више детаља


1 750 РСД

ПРЕДГОВОР ДРУГОМ ДОПУЊЕНОМ ИЗДАЊУ

Монографијом Историја суботичког Правног факултета 1920–1945. покушао сам да презентујем резултате истраживања научне грађе непознате већем делу читалаштва неупућеном у развој правне мисли у нас, а уједно и да оживим успомену на велики допринос наведене институције која је однеговала већи број посленика наше правне мисли, како теоријски тако и практично.

Факултет је формиран Уредбом са законском снагом коју је донео регент Александар Карађорђевић 2. фебруара 1920. године, као „самостални Завод за универзитетску наставу“. На тај начин, као самостална институција, на њему су формирана руководећа тела: Професорски Савет, Управа факултета и Суд части (састављен од три редовна професора истог факултета).

Привремено усвојеним Прав илником о раду факултета, студирање правних дисциплина на овом факултету трајало је три године, уз кориговање наставног плана Правног факултета у Београду. По наведеном Привременом правилнику, дипломе Правног факултета у Суботици биле су изједначене са дипломама Правног факултета у Београду. Студенти уписани школске 1925/26. године обухваћени су Новим правилником о студирању правних студија на Правном факултету у Суботици. Наведеним Правилником, од тада студије трају четири године и на њему се спроводи наставни програм и план београдског Правног факултета.

Уздржаност у појединим стручно–научним институцијама о отварању Правног факултета у Суботици била је распршена пред оствареним успехом постигнутим код студентске популације и њене улоге одбрањеног бедема против константне улоге (беле) пропаганде против новоформиране државе. Залагање појединих државних функционера да се Правни факултет из Суботице измести у Сарајево, претрпели су потпуни неуспех.

Отварање Правног факултета у Суботици оправдано је близином главног града новоформиране државе, који је у Првом светском рату био девастиран од стране Аустроугарске. Осим знатно порушених приватно стамбених објеката, били су порушени и објекти слушаонице и Институти Београдског универзитета. Ако се насталој ситуацији дода и пораст студентске популације која није учествовала у наставном процесу на Београдском универзитету 1914–1918. године, мора се додати и нови моменат: прилив нових генерација које су завршавале средње школе. Њихова жеља за уписом на факултете Београдског универзитета тражио је удовољењу њихових захтева путем отварања нових факултета у Суботици и Скопљу, као и отварање новог универзитетског центра у Љубљани, отвореног 1. марта 1919. године, под називом „Универзитет Краља Александра I Карађорђевића“.

Велики проблем сва три Универзитета у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца био је недостатак наставно–научног кадра, добрим делом страдалог у борбама које је водила Србија у Првом светском рату, у коме је страдало 26% њеног становништва.

Недостатак наставно–научног кадра у свим наставно–научним институцијама (факултетима, вишим и средњим школама) надокнађен је доласком руске научне елите у нашу земљу у периоду 1919–1923. године, када се код нас од 100.000 руских досељеника, задржало 35.000 људи.

Осим владајуће гарнитуре у Србији, велику улогу у интегрисању руске популације у наш народ имала је Руска православна црква у иностранству, са седиштем у нашој земљи, у Сремским Карловцима, на чијем је челу био Антониј Храповицки.[1]

Новоформирана држава Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, формирана 1. децембра 1918. године, иако је имала статус силе победнице, није била правно призната све до 1920. године. Тек по склапању мировног уговора 4. јуна 1920. године у Тријанону, она добија међународно признање са новим називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Указом регента Александра Карађорђевића 1. септембра 1919. године, почиње наставни процес на новом универзитету у Љубљани. У новоформираном Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, на сва три Универзитета радило је 70 руских научника. Само на Београдском универзитету било је запослено 46 редовних и контрактуалних професора. Од наведеног броја, скоро две трећине професора радило је на факултетима друштвених наука у Београду. Споменућемо само неке од плејаде великих: Фјодор Тарановски, Евгениј Спекторски, Александар Соловјев, Сергеј Троицки, Григориј Домченко, Михаил Чубински, Пјотр Струве...

Половином треће деценије XX века, све већи број српских научника који је студирао у разним земљама Запада, враћа се у земљу, и по распореду министра просвете и сагласности Њ. В. Краља Срба, Хрвата и Словенаца бива распоређен на сва три Универзитета у земљи и бројним институтима на којима су ширили научну мисао на нове генерације студентске популације у нас. Споменућемо само неке из плејаде великих – Слободана Јовановића, врсног зналца правних наука, председника САНУ и Председника владе у егзилу краља Петра II, који је 8. децембра 2011. године, после вишегодишњег изгнанства, допремљен у земљу, а његови посмртни остаци сахрањени су у Алеји великана на Новом београдском гробљу 10. децембра 2011. године. Поред њега, споменућемо и Ђорђа Тасића, Лазара Марковића, Михаила Константиновића, Милана Бартоша, Радивоја Увалића, Радомира Лукића, Милана Милутиновића, Мирка Мирковића...

Садржај допуњеног дела монографије садржи низ нових поглавља која допуњују празнине настале у првом издању наведене монографије, а уједно пружају и нова сазнања о раду Правног факултета у Београду и Правног факултета у Суботици у време окупационог периода 1941–1945. године.

Подела територије Краљевине Југославије на окупационе области, као резултат Бечке арбитраже од 12. априла 1941. године, довео је до великог егзодуса српског и словеначког живља на територију Србије која се налазила под номиналном влашћу домаћих квислинга: комесар­ске владе Милана Аћимовића и, од 20. августа 1941. године, бившег армијског генерала Милана Недића.

Изузетно запажена активност извршног органа нове власти била је улога Избегличког комесаријата, који је, уз велике напоре владе Милана Недића, избеглицама пружио могућност да опстану у Србији, а после ослобођења да се врате у своје новоформиране републике. Свакако да је овде реч о великој популацији Словенаца, која из Србије прелази у републику Словенију и Срба у републику Хрватску. Многи од словеначких житеља рођених у Србији у току Другог светског рата, постали су руководиоци у Словеначкој влади, попут Милана Кучана, Станета Доланца и других.

Важан је спомена начин на који су се развијали наставни процеси на факултетима Београдског универзитета. Поменућемо да је за време треће окупације Београда, радио Богословски факултет Српске православне цркве све до 15. јуна 1943. године, када командант немачке управе Београда, пуковник Густав фон Кајзеберг шаље допис декану Богословског факултета Српске православне цркве др Радивоју Јосићу да испразни просторије факултета до 15. августа 1943. године. Исељавање Библиотеке факултета извршено је 16, 17. и 18. јуна 1943. године у просторије Патријаршије Српске православне цркве а инвентар факултета у помоћне просторије Ректората Београдског универзитета и у просторије других факултета где су могућности то дозвољавале.

Извођење наставе на факултету Српске православне цркве пратио је и рад Високе уметничке академије, која је почела са радом 1. септембра 1942. године. Настава је на Академији извођена до 28. јуна 1944. године.

На осталим факултетима није извођен класичан наставни процес, изузев Медицинског факултета, чији су студенти завршавали VIII семестар до 1. марта 1942. године. На свим осталим факултетима Београдског универзитета испити су обављени у свим испитним роковима од јуна 1941. до фебруара 1944. године.

Овом приликом захваљујем рецензентима својих књига Историја суботичког Правног факултета 1920–1941. године др Сими Аврамовићу, редовном професору Правног факултета Београдског универзитета и др Владимиру Милићу, редовном професору Правног факултета Београдског универзитета у пензији.

Такође, велику захвалност дугујем Управи Правног факултета у Бео­граду, професору др Драгану Митровићу, редовном професору Правног факултета Београдског универзитета и управнику Центра за издаваштво и информисање Правног факултета Београдског универзитета.

Децембра 2011. у Београду


[1]       Митрополит Антониј Храповицки, митрополит кијевски и галицијски (1863–1963) истакнути царски посленик, члан Думе и признати богословски мислилац и писац. Сахрањен је у крипти Иверске капеле на Новом гробљу у Београду, парцела 80а.

         Митрополита Храповицког наследио је митрополит кишињевски и гостински Анастасиј Грибановски.

         Руској православној цркви изузетно су помагали регент Александар Карађорђевић и српски патријарх Димитрије.

  • ISBN 978-86-7630-372-4
  • Година 2012.
  • Издање друго
  • Обим 332 стр.
  • Писмо Ћирилица
  • Формат 16x24 cm

Тренутно нема коментара купаца

Само регистровани корисници могу да пошаљу коментар