Михаило Констатиновић је рођен 1897. године у Чачку. Гимназију је учио у родном граду, а завршио је касније, после повлачења српске војске преко Албаније, у Француској, где је и матурирао 1916. године. Студирао је на Правном факултету у Лиону и докторирао 1923. са тезом из области римског права. У Првом светском рату је учествовао као добровољац у француској војсци на западном фронту. За доцента Правног факултета у Суботици изабран је 1923, а за редовног професора на Правном факултету у Београду 1936. године. Од 1939. до марта 1941. био је министар без портфеља и министар правде у влади Цветковић-Мачек. Један је од идејних твораца српско-хрватског споразума који је имао за циљ да преуреди Краљевину Југославију по федералистичком државном моделу. Поднео је оставку у знак протеста због приступања Југославије Тројном пакту. После априлског слома 1941. емигрирао је у иностранство, а по ослобођењу земље враћа се на Правни факултет у Београду. Био је више пута декан факултета, шеф Катедре за грађанско право и управник Општег семинара. Један је од оснивача часописа Анали Правног факултета у Београду. Основао је Спољнотрговинску арбитражу при Привредној комори Југославије и био њен дугогодишњи председник. Био је дописни члан Југославенске академије знаности и умјетности. Израдио је нацрте већег броја законских текстова, међу којима су: Основни закон о браку (1946), Основни закон о односима родитеља и деце (1947), Основни закон о старатељству (1947), Закон о усвојењу (1947), Закон о застарелости потраживања (1953) и Закон о наслеђивању (1953). Његови најзначајнији радови су: Брачно право, (1938) Облигационо право, скица за законик о облигацијама и уговорима (1969). Преминуо је 30. јануара 1982. године у Београду.