Збирка прописа из уставног права, без сумње, је „креа-
ција“ сваког аутора. Ако је устав, као највиши општи прав-
ни акт и „пропис над прописима“ њен нужни саставни део,
одабир осталих прописа зависи од тога шта аутори подразу-
мевају под писаним изворима уставног права.
Традиционално, извори уставног права су: 1) устав
(евентуално уставни закони); 2) закони, делегирани закони
и декрети закони (правни акти са законском снагом при
чему прве доноси парламент, односно законодавно тело,
а остале органи извршне власти под уставом одређеним
условима); 3) уредбе владе (изузетно, и други општи прав-
ни акти извршне власти); 4) пословници највиших државних
органа (на првом месту парламентарни пословник). Одлуке
уставних судова у државама које имају ове посебне државне
органе сматрају се специфичним извором, али се ипак не
интегришу у хијерархијску лествицу извора уставног пра-
ва. С „продором“ међународног јавног права у национално,
уставно право, крајем прошлог века, извори уставног права
постају и општеприхваћена правила међународног права,
као и потврђени међународни уговори.
Извори уставног права у Републици Србији су: 1) Устав
Србије из 2006. године; 2) општеприхваћена правила међу-
народног права (општепризнати принципи и правила ме-
ђу народног права); 3) потврђени међународни уговори;
4) закони (уставног карактера или они који садрже по једине
одредбе које су уставноправно релевантне); 5) подзаконски
општи акти (пословник Народне скупштине и др., поједине
уредбе Владе, али и статути аутономне покрајине и јединица
локалне самоуправе у појединим својим одредбама).
Одлучили смо да у прво издање Збирке прописа из
уставног права уврстимо, поред текста Устава Србије из
2006 у целини, поједине одредбе закона којима се разрађују
начела Устава, потом оне о начину остаривања и заштите