Сузбијање организованог криминалитета - Центар за издаваштво и информисање Правног факултета

Сузбијање организованог криминалитета

Сузбијање организованог криминалитета

Од тренутка када је, почетком XVIII века за делатност једне енглеске криминалне банде употребљен израз  “организовани  криминалитет”  (organised crime) па све до размеђа два миленијума тај појам схватао се на толико различит начин  да им је често једина заједничка тачка то што предвиђају учешће више лица у криминалној активности...

Више детаља


600 РСД

ПРЕДГОВОР

Од тренутка када је, почетком XVIII века за делатност једне енглеске криминалне банде употребљен израз  “организовани  криминалитет”  (organised crime) па све до размеђа два миленијума тај појам схватао се – како у криминолошкој  литератури, тако и у појединим кривичним законодавствима - на толико различит начин  да им је често једина заједничка тачка то што предвиђају учешће више лица у криминалној активности. Да ствар буде још компликованија, властодршци у многим земљама (из идеолошких разлога, али и због погрешног веровања да се ова категорија односи само на деловање италијанске Мафије и чикашких банди за време Прохибиције) тврдили су да код њих не постоји организовани криминалитет. Такво негирање било је нарочито карактеристично за бивше социјалистичке  државе (укључујући и ранију СФР Југославију).

Ствари нису биле боље ни на правном терену, где је основни проблем био то што је организовани криминалитет категорија створена у крилу криминологије и није га лако операционализовати у правним правилима. Стога су у оним земљама које су признавале да се суочавају са организованим злочином нормативна решења намењена његовој контроли била врло различита. Док су се неке трудиле да изнађу оригиналне солуције које ће бити прилагођене при- роди оваквог криминалитета, у другима се сматрало да су за његово сузбијање довољна традиционална решења која се односе на саучесништво и одговор- ност организатора злочиначког удружења. Све наведено објашњава зашто је стање у овој области све до пред крај XX века било толико хаотично.

До промене је дошло са урушавањем Источног блока у Европи после чега се у државе бившег “социјалистичког лагера” уводи тржишна економија, а оне се укључују  у процес глобализације. Паралелно са тим раније рудиментарне форме организованог криминалитета (чије деловање су ограничавали планска привреда и мали број потенцијалних мета напада) нагло бујају и државе у транзицији постају нови полигон за деловање међународног организованог крими- налитета, а њихове криминалне банде постају део “светске илегалне економије” (да апсурд буде већи, процес укључивања у “светску поделу рада” одиграо се много брже у подземној, него у легалној економији). Организовани криминали- тет постао је, захваљујући наведеним процесима, глобални феномен.

Свест о томе навела је представнике великог броја држава да се, под окриљем Уједињених нација, децембра 2000. састану у Палерму и усвоје Конвенцију  против  транснационалног  организованог  криминалитета  (ступила на снагу 2003.) и три додатна протокола. Конвенција је дала снажан импулс уједначавању начина на који се организовани криминалитет одређује и хармонизацији правних решења намењених сузбијању оваквих делатности. У тој  основној намери се једним делом успело, али су многе разлике и даље остале и то не само у материјалном и процесном, него и у кривичном извршном праву.

То указује да компаративно проучавање нормативних решења која су заступљена у различитим деловима света и у појединим државама итекако има смисла и у наше време. Поред потребе да се упознамо са искуствима других и тако дођемо на идеју да нека од решења која су се другде показала делот- ворним применимо у домаћем праву, проучавање решења у другим срединама изнова отвара и питање границе до које државни органи, чак и у сузбијању најопаснијих типова злочина (а организовани криминалитет, са тероризмом и сексуалном злоупотребом деце, ту несумњиво спада)  могу задирати у фунда- ментална људска права. Последњих година многи аутори (не само радикални криминолози, него и велики број  кривичара најразличитијих идејних опре- дељења) са пуно основа скрећу пажњу да се, под видом борбе против “малигних форми криминалитета”, органима формалне контроле често дају одре- шене руке уз игнорисање и неких од основних гаранција којима демократске државе самоограничавају своју репресивну власт  (поменимо само притварање у циљу доласка до доказа о нечијој криминалној  активности, вишего- дишње затварање лица у најнехуманијим условима без  подизања оптужни- це, контроверзе око одузимања имовине без правноснажне пресуде, па онда прислушкивање лица, задирање у садржај нечијег рачунара или електронске поште – све то без судског налога и сл.).

Наведени разлози указују зашто је важно позабавити се анализом решења  која се односе на схватање и контролу организованог криминалитета у упоредном праву. А колегиница Наталија Лукић прихватила се управо тог посла фокусирајући се на решења у праву Европске Уније, Немачке, Италије и Сједињених Америчких Држава. Највећи део монографије посвећен је излагању о томе како се  проблематика организоване криминалне делатности регулише у праву две државе које су прве почеле да је систематски изучавају (САД и Италија), земље чија кривичноправна доктрина доминира у Европи (Немачка) и једне наднационалне организације која утиче на нормативна ре- шења већине држава на Старом континенту (Европске уније). На крају, указано је колико су решења у нашем кривичном законодавству у складу са онима која су заступљена у компаративном праву.

Као уредник Едиције CRIMEN са задовољством сам прихватио предлог рецензената, уважених професора правних факултета у Београду, Крагујевцу и Новом Саду – Зорана Стојановића, Снежане Соковић и Драгише Дракића – да се ова монографија (у питању је иначе прерађени преддокторски рад асис- тента  Наталије Лукић) објави. Овом књигом обогаћујемо нашу литературу једном вредном компаративном анализом написаном на основу великог броја релевантних   страних  извора. Надам се да ће оваквих упоредних студија у периоду који долази бити више, на корист оних који изучавају казнено право, писаца закона и свих који их примењују.

 

 

УРЕДНИК ЕДИЦИЈЕ Ђорђе Игњатовић

 

  • ISBN 978-86-7630-478-3
  • Година 2014.
  • Обим 170
  • Писмо ћирилица
  • Повез броширан
  • Формат 17x24 cm

Тренутно нема коментара купаца

Само регистровани корисници могу да пошаљу коментар