ПРАВО И ПРАВДА 2013 - Центар за издаваштво и информисање Правног факултета

ПРАВО И ПРАВДА 2013

ПРАВО И ПРАВДА 2013

Приредила: проф. др Јасминка Хасанбеговић

Зборник Право и правда 2013 јесте зборник ауторизованих предавања одржаних у летњем семестру 2013 (академске 2012/2013) године на првом курсу предавања из новоуведеног предмета Право и правда...

Више детаља


700 РСД

 

ПРЕДГОВОР

Зборник Право и правда 2013 јесте зборник ауторизованих предавања одржаних у летњем семестру 2013 (академске 2012/2013) године на првом курсу предавања из новоуведеног предмета Право и правда. Зато, пре него што се каже како је конципиран тај први курс предавања, треба најпре рећи нешто о самом наставном предмету Право и правда.

Зашто предмет Право и правда? У правничким курикулумима, на студијама права свуда у свету запажа се поплава нових курсева типа Право и (нпр. Право и друштво, Право и књижевност, Право и економија, Право и ред, Право и хаос, Право и духовне науке /или: хуманистичке дисциплине, тј. humaniora/, Право и финансије, Право и мода, Право и медији, Право и медицина, Право и уметност, Право и криминал, Право и религија, Право и интернет, Право и психоанализа, Право и привреда, Право и животиње, Право и култура, Право и управљање, Право и урбано планирање, Право и екологија, Право и зен итд. итд. итд.), али нигде нема курса Право и правда. Истина, један од најпопуларнијих курсева на Универзитету Харвард, који је у последњих двадесет година бирало и похађало више хиљада студената, јесте курс о Правди (Justice), али не унутар правничког курикулума, већ у оквиру студија политичких наука. Штавише, не само, у савременом свету него ни током историје правних студија и уопште правне подуке није познато да је било предмета Право и правда.

Па ипак, када се загледамо у прошлост, у античке корене наше духовно­сти, запазићемо да пар право и правда, старогрчки номос каи дике (νομος και δικη), или пак номос каи темис (νομος και θεμις), као и латински ius et iustitia, нису никакав необичан пар који се ретко среће. Напротив. Парови Номос каи Дике и Номос каи Темис срећу се још у грчкој митологији. Ту су Номос (или Номус) и Дике – отац и ћерка. Номос је, наиме, бог (или дух, или демон) права односно закона које су створили људи, и муж је Еузебијин, која је оличење пијетета, с којом има ћерку Дику, богињу правде, правичности и, данас бисмо рекли, субјективних права. Мада се нигде не каже, Номос је вероватно Зевсов син, а доживљава се више као једна Зевсова страна, један његов аспект, него као посебно божанство. Номос, као оличење људског права односно закона, и Темис (или, посрбљено, Темида), као пак оличење божанског права односно закона, повезани су тако што је Темида била рана Зевсова љубав односно вереница и његова прва саветница. Номос је, дакле, можемо претпоставити, исправан и ваљан ако слуша Темидине савете, јер она познаје божанско право односно закон. Римљани су потом спојили Темиду и Дику у једну своју богињу Јустицију. Етимологија нас учи да име римске богиње Јустиције, тј. Правде, као латинска реч iustitia, потиче од придева iustus (правни, исправни, праведни), који пак има порекло у именици ius, тј. право. Право и правда су одувек – и као идеје, појмови, и као термини, речи – најтешње повезани.

Познато је да Грци нису имали тако развијено знање о праву као што им је била развијена, на пример, филозофска мисао, нити су пак имали тако развијено право као што је било римско право. Стога није чудно што се у грчким полисима правно образовање (односно правнички позив, занимање, професија) није издвојило као посебно, већ се правно знање стицало унутар филозофског и реторичког образовања. Упркос томе, идеја о јасном разграничењу божанског односно природног права и закона, с једне, и људског односно позитивног права и закона, с друге стране, постоји не само у антици него и у средњем и новом веку (тј. у модерно доба). Разлика је у томе што се извор божанског односно природног права и закона, или, унајкраће, правде (као мере исправности и ваљаности људског односно позитивног права и закона) – сасвим поједностављено представљено – у антици види у природи у најширем смислу, у средњем веку у Богу (божјем уму, или божјој вољи), а у новом веку у људском разуму. У свим тим најразличитијим учењима јасно је, дакле, да право и правда могу а не морају, али треба да буду повезани и усклађени.

Филозофско образовање је одувек, од почетка, откако је филозофије, садржало, између осталог, и подуку о односу права и правде. Правничко пак образовање, које се као засебно образовање и знање и занимање, професија, формирало тек у Риму, а свој антички врхунац и крај доживело у правним школама у Бејруту и Константинопољу у Јустинијаново доба, увек је тежиште стављало на право као људско односно позитивно право, али никада није толико занемаривало божанско односно природно право, тј. правду као меру исправности и ваљаности људског односно позитивног права и закона, да о њима у правничком образовању не буде ни помена. Исто важи и за период од ренесансе правног образовања у Болоњи у XII веку, тј. од глосатора и постглосатора надаље, па све до XIX и XX века.

Правни позитивизам XIX и XX века, као превасходно законски позитивизам (у континенталноевропским правним системима), редуковао је, с једне стране, право на људско тј. позитивно право и закон, јер је био потпуно незаинтересован за неке људске химеричне тлапње у творевинама духа попут божанског односно природног права и закона, а с друге стране, инспирисан, одушевљен и заражен научним позитивизмом, настојао је да подигне правну догматику, као знање о праву редукованом на позитивне људске законе односно позитивно право, на ниво правне науке, занемарујући, дакле, не само божанско односно уопште природно право него и правну мисао, теорију, јуриспруденцију (у англо-америчком свету схваћену превасходно) као филозофију права, зато што и знање о праву треба да буде научно, тј. истинито на начин позитивистички схваћене науке.

Врхунац тако схваћене правне науке чији је једини и искључиви предмет позитивно право јесте Чиста теорија права Ханса Келсена (1881–1973) са својим потпуним разарањем појма правде.

Врхунац пак поштовања позитивног права и закона без обзира на правду, и најправнија држава као правно најуређенија држава, у којој је закон – закон, а наредба – наредба, који се поштују беспоговорно, без обзира на садржину, вредности које остварују и, у крајњој линији, правду коју оличавају, јесте Трећи рајх, са својим коначним решењем националног односно јеврејског питања, концентрационим логорима, законима о расној чистоти, идеологијом крви и тла, освајањима животног простора за Немце и уопште Аријевце и свим осталим својим законитим правним решењима и њиховим последицама.

Па ипак, правни и правно-научни позитивизам није напуштен одмах након Другог светског рата упркос стравичном искуству које је донео у својој немачкој варијанти. Радбрухове идеје законског неправа као законите, озакоњене неправде и надзаконског права као натпозитивног, природног, праведног права, и њиховог сукоба и начина решавања тог сукоба како у правној пракси тако и у правној теорији, тј. филозофији права, као и друге идеје о неопходности обнове практичке – а тиме и правне – филозофије мукотрпно су се пробијале и даље се споро пробијају у свест правних теоретичара, још увек не доминирају у правном образовању, а о стању свести у правних практичара да се и не говори.

Правни и правно-научни позитивизам доминирао је, дакле, и после Другог светског рата, и то у Европи (мада не само у Европи) превасходно у некој варијанти чистоправне теорије Келсеновог типа, чији се нормативизам, очишћен од сваке садржине, па eo ipso и од сваке вредносне оцене правне садржине као (не)праведне, могао уклопити у сваку идеологију и стопити с њеном садржином – (нео)либералистичком, конзервативистичком, националистичком, социјалистичком, комунистичком и сваком другом. Тако је, примера ради, у Другој Југославији створен теоријски амалгам келсенијанског чистоправног нормативизма и (квази)марксизма, по коме свака држава – самим тим што је правна организација – јесте правна држава која пак тек као социјалистичка држава остварује социјалистички принцип правде: од сваког према способностима, свакоме према раду, тежећи ка комунистичком принципу правде: од сваког према могућностима (или способностима), свакоме према потребама. Због тога су тада генерације и генерације студената права завршавале веома добре правне студије правних наука које нису биле баш искључиво позитивноправно оријентисане, већ су у правнички курикулум укључивале и многе друге дисциплине, али ипак те генерације током студија буквално нису могле чути ни прочитати реч правда, а камоли сазнати нешто о њој, осим оних студената који су оптирали за Филозофију права, чији се број у односу на целу генерацију изражава у промилима. Зато се дешавало да и најбољи правници и највиши правосудни посленици дословно немају појма о праведном и правичном, мисле да су то синоними, иста ствар с два имена, а да су правда и праведност различите ствари, па се стога дешавало да немају баш никакву идеју о праведном закону осим сопственог осећаја да је неки конкретни закон (не)праведан, не знајући, наравно, одакле тај осећај, као што нису знали да закон не може бити неправичан, већ да неправичне могу бити само одлуке о примени закона у конкретном случају.

То масовно немање ни елементарног појма о правди код учених правника руководило је професоре Увода у право да понајпре као аутори уџбеника почев од деведесетих година прошлога века укључују у материју Увода у право бар најосновнија одређења правде. Тиме се стање елементарно поправило: отада сви студенти од самог почетка студија стичу бар некакав основни појам о правди и о односу права и правде.

Такозваном болоњском реформом универзитетске наставе на почетку овог (трећег) миленијума хтело се, између осталог, да ефикасност стицања знања дође у први план, што је начином остваривања тог циља темељно променило дотадашње схватање студирања. Потоњи позив да се приступи реформи те реформе и у оквиру теоријско-правне наставне групе, који су упутили тадашњи декан Правног факултета Универзитета у Београду професор др Мирко Васиљевић и шеф Катедре за теорију, филозофију и социологију права професор др Драган Митровић, резултирао је предлогом професора др Данила Басте и професорке др Јасминке Хасанбеговић да се на трећој години основних правних студија у оквиру поменуте групе уведе предмет Право и правда.

Курс Право и правда похађају студенти који имају довољно предзнања да им се ова тема може представити и у виду актуалних, горућих питања и историјских случајева, и као „чисто“ правна и као неправна, на пример, етичка, или психолошка, или баш психоаналитичка, или интердисциплинарна, на пример, економскоправна, или социолошкоправна, или мултидисциплинарна, на пример, књижевно-филозофскоправна тема, и као неко од бројних теоријских, филозофских виђења правде и као практички правни проблем, и то и као законодавно и као правосудно, судско практичкоправно питање, и као домаће и страно и међународно, и упоредноправно и историјскоправно, као могући проблем у свакој правној области (јавног, приватног, процесног права, или у било којој другој области), у свакој правној грани (уставном, кривичном, поморском, космичком и свим другим гранама), у сваком правном институту (лизингу, браку, својини, казни, застарелости и свим осталим).

Имајући претходно на уму, у извођењу наставе на овом курсу – предавања могу и треба да држе најразличитији стручњаци, али и лаици, неправници, као и правници. Тако је планом предавања несуђеног првог курса из Права и правде за летњи семестар 2012. године било предвиђено (као што се може видети са снимка плаката на следећој страни) да поред правних стручњака учествују и политиколог, психолог и филозоф.

Полазећи од свега реченог, природно се сматра да студентима и другим заинтересованим треба дати хрестоматију текстова о праву и правди на основу које могу сазнати главна гледишта у развоју ове идеје од Аристотела до наших дана, и то и домаћих аутора, а не само страних. Али, не само то. Полазећи од свега реченог, и студентима и стручној и општој јавности поред хрестоматије треба после свакога курса дати и зборник радова о праву и правди који садржи предавања одржана те академске године као огледало и актуалности, и шароликости, и озбиљности стручне односно академске казуистичке егземплификације или експликације општих теоријских ставова, дакле, као у сваком овом погледу релевантан зборник о праву и правди.

TEORIJSKO-PRAVNA NASTAVNA GRUPA
TREĆA GODINA STUDIJA
LETNJI SEMESTAR 2012.
AMFITEATAR IV SREDOM 13.30–15.10

PLAN PREDAVANJA NA PREDMETU

PRAVO I PRAVDA

29. II     –  Prof. dr Danilo Basta: Pravednost kao vrlina (sudije)

7. III      –  Prof. dr Budimir Košutić: Pravo i pravda u partijskoj državi

14. III   –  Prof. dr Mirko Vasiljević: Pravo, pravda i privreda

21. III   –  Sudija Vida Škero: Pravo i pravda kao moći i hteti

28. III   –  Prof. dr Radmila Vasić: Pomilovanje kao institut korektivne pravde

4. IV     –  Prof. dr Dragan Mitrović: Pravo, pravda i milosrđe u dramama Vilijama Šekspira

18. IV   –  Prof. dr Žarko Puhovski: Upitna privilegiranost ratnih zločina

25. IV   –  Sudija Dragana Boljević: Pledoaje za sudijsku efikasnost koja nije “šamaranje” predmeta, već naša zaboravljena otarašnost

9. V       –  Prof. dr Milorad Todorović: Pravo i pravda: jedan psihoanalitički pogled

16. V     –  Prof. dr Zdravko Grebo: Pravo, pravda i religija iz judaističke i islamske perspektive

23. V     –  Sudija Spomenka Zarić: Da li Zakon o parničnom postupku omogućava ostvarivanje prava i dostizanje pravde?

Prof. dr Ana Dimiškovska: Između prava i (ne)pravde: strategijsko manevrisanje u pravnoj argumentaciji i justifikaciji

Prof. dr Danilo Basta
Prof. dr Jasminka Hasanbegović

 

Непосредно остварење замисли о хрестоматији професори Баста и Хасанбеговићева препустили су с поуздањем асистенту мр Бојану Спаићу, а потом и одобрили његов нацрт уз неколике сугестије. Хрестоматија је објављена под насловом Право и правда – Хрестоматија, приредио Бојан Спаић, Београд, Правни факултет Универзитета у Београду, 2014.

Непосредно остварење пак замисли о калеидоскопском карактеру тема предавања из Права и правде професор Баста препустио је у потпуности професорки Хасанбеговић, сагласивши се са свим њеним педлозима. Према плану (и плакату) несуђеног првог курса из Права и правде из 2012. године, овде датом на претходној страници, може се видети и оценити колико се успело у првом остварењу замисли о многострукој шароликости тема и разноликости говорника о праву и правди.

Зашто је тај први, за летњи семестар 2012. године планирани курс предавања из Права и правде испао несуђени први курс? Зато што је у његовом оквиру одржано само једно, прво планирано предавање, оно професора Басте: Праведност као врлина (судије). Оно је било изузетно посећено. Амфитеатар је био препун слушалаца, али не студената, већ колега, јер је предавање посебно најављено као одступно предавање професора Басте, пред његов одлазак у пензију. Предавање које је одржао професор Баста, Праведност као врлина (судије), требало је да заједно с осталим предавањима планираног првог курса буде увршћено у зборник Право и правда 2012. Међутим, пошто остала предавања нису одржана, овај је курс остао несуђени први курс, па нема ни зборника Право и правда 2012. Зато је то предавање професора Басте Праведност као врлина (судије) објављено у Хрестоматији, и то као први текст, пре Аристотеловог, не би ли се исправила неправда према ономе ко нам је учинио највећу академску част да својим предавањем започне наставу на новоуведеном предмету, а и да би се они који стижу убудуће опоменули шта треба и шта не треба чинити.

Како се десило да се не одрже остала предавања курса из 2012. године? После предавања професора Басте, декан Васиљевић је учинио две ствари: прво, прописао је правило прелазног режима студија, важеће само за ту годину, да се студентима који су раније оптирали за Политички систем признаје као да су слушали предавања из Права и правде, а да они који желе да слушају предавања из Права и правде морају о томе писмено да се изјасне потписаном изјавом да би се, ако буде довољно потписаних, предавања могла држати; и друго, професор Васиљевић је дан-два уочи планираног термина (14. март 2012) отказао своје предавање Право, правда и привреда, које је – као и сва остала – раније било договорено и планирано. Тиме је дефинитивно пропао планирани први курс предавања Право и правда 2012. и (п)остао несуђени први курс.

Тако је први курс предавања из Права и правде одржан годину дана касније, у летњем семестру 2013, а ауторизована предавања тог курса објављују се у овом зборнику Право и правда 2013. План и плакат предавања дат је на следећој страници и, ако се упореди са садржајем овог првог Зборника, приметиће се да Зборник садржи једно предавање више, наиме, текст професора Данила Басте Младим правословима савети и поруке: Филозофскоправне кристализације, који је његова приступна беседа у Српској академији наука и уметности, изговорена баш у среду 22. маја 2013. Случај, судбина, Свевишњи, силе космичке или неке друге – већ у зависности од погледа на свет – тек, тако се случило, па је професорка Радмила Васић љубазно уступила свој термин професору Басти и своје, завршно предавање на првом курсу из Права и правде померила за четвртак 24. мај 2013.

TEORIJSKO-PRAVNA NASTAVNA GRUPA
TREĆA GODINA STUDIJA
LETNJI SEMESTAR 2013.
AMFITEATAR IV SREDOM 13.30–15.10

PLAN PREDAVANJA NA PREDMETU

PRAVO I PRAVDA

27. II     –  Uvodni čas: Plan i način rada

6. III      –  Prof. dr Sima Avramović: Gnome dikaiotatePravda i pravičnost u atinskoj sudnici

13. III   –  Prof. dr Kenneth Einar Himma: The Legitimacy of Punishment –Opravdanje kažnjavanja

20. III  –  Sudija Vida Škero: Pravo i pravda kao moći i hteti

27. III  –  Prof. dr dr h.c. mult. Bernd Schünemann: Zur Kritik der Radbruchschen Formel – Prilog kritici Radbruhove formule

17. IV  –  Prof. dr Budimir Košutić: Pravo i pravda u partijskoj državi

24. IV  –  Prof. dr Milorad Todorović: Pravo i pravda: jedan psihoanalitički pogled

8. V     –  Prof. dr Dragan Mitrović: Pravo, pravda i milosrđe u dramama Vilijama Šekspira

15. V   –  Sudija Dragana Boljević: Strah i pravda u sudnicama Srbije i Evrope

22. V   –  Prof. dr Radmila Vasić: Pomilovanje kao institut korektivne pravde

Prof. dr Danilo Basta
Prof. dr Jasminka Hasanbegović

Тако је првобитни план предавања проширен на најлепши могући начин, а тако је и обогаћен Зборник ауторизованих предавања првога курса из новоуведеног предмета Право и правда.

Не оспоравајући неопходност одличног правно-догматичког и правно-научног образовања студената права, јер не може бити врсног правника ако одлично не познаје правну догматику и не влада њоме, али, да се идеал-типски врсни правни догматичар не би претворио у свој антипод и антимодел: скученог правног догмату, који је увек више слуга режима и господара него Прометеј и интелектуалац-стручњак-борац за Правду међу обичним људима, наставници на предмету Право и правда сматрају да је потребно да студенти права поред најобухватнијих знања из правне догматике непрестано шире свој правнички хоризонт недогматичким правним знањима: историјским, социолошким, филозофским, психолошким и многим другим, те би утолико овај зборник могао бити занимљив не само њима већ и (одавно) свршеним правницима, а и неправницима, укратко, свима онима који имају на уму Хусерлово упозорење које је он изрекао у својој Кризи европских наука да пуке чињеничке науке стварају пуке чињеничке људе.

 

У Београду, на Цицеронов 2120. рођендан     
(3. јануара 2014)                                                                 Јасминка Хасанбеговић

 

  • Формат 17x24 cm
  • Повез броширан
  • Обим 221 стр.
  • Година 2014.
  • ISBN 978-86-7630-484-4

Тренутно нема коментара купаца

Само регистровани корисници могу да пошаљу коментар